Rembrant.

Amsterdam, Ulica Svetog Antonija, jun 1642.

Rembrant svoje remek delo Noćna straža, slika u poslednjim danima života svoje voljene žene Saskije, koja umire dok slika još nije privedena kraju. Remek delo holanskog majstora baroka nastaje iz umetnikove potrebe da naslika najvelepniji grupni portret do tada viđen, baveći se svakim detaljom ponaosob. Kaput poručnika Van Rojtenburha, svetlosni je kontast figuri devojke u drugom donjem planu kompozicije. Iz kompletnog utiska tame koju čini 30tak stražara u nemirnom komešanju, svaki gleda u drugom pravcu, dok poručnik samo što ih nije trgao i postrojio pozivom za pokret. Odeća različitih boja, teksture, likovi i živi pokret u svim pravcima, ipak odaju savršeni sklad.

Možda najpoznatija slika holandskog baroka, slikana je tehnikom ulje na platnu, prevashodno je nosila naziv Gradska straža Distrikta II pod komandom kapetana Fransa Baninga Kuka. Poručena još 1638. kako bi se obeležila poseta francuske kraljice Marije Mediči, naručilo ju je udrženje trgovaca.

Kuriozitet ovog dela, po procenama stručnjaka je da slika uopšte nije predstavljala noć, već je slikana po danu i unutar streljane. Usled propadanja laka u godinama koje su usledile kompozicija je stalno tamnela i na početku 18. veka je preimenovana u Noćnu stražu.

Rembrant je kompoziciju naplatio tri puta skuplje nego inače, o čemu svedoče neke prepiske sa njegovim učenikom Samuelom.

Velika vremenska distanca omogućava detaljno proučavanje stila i tehnike velikog Rembranta, pa s tim u vezi postoje tvrdnje (doduše samo u naznakama) da je svoje slike u nekom momentu umetnik pekao kao bi ima davao specifičan krajnji izgled.

Rembrant zauvek ostaje vodilja izbora mojih studija istorije umernosti, mada moram priznati najpre sa kompozicijom Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, ali o tom remek delu nekom drugom prilikom.

NAJLON – novosadski San Uen

Iako je ovaj osvrt zamišljen kao vodič za ono što je tipično #novosadski, buvlja pijaca Najlon je zasigurno mnogo više od toga.

Jedna je od najvećih pijaca ove vrste ne samo u Novom Sadu, već i šire, osnovana davnih 60-tih godina proteklog veka. Pijaca radi petkom, subotom i nedeljom, a u svojoj bogatoj i živopisnoj ponudi nudi bukvalno sve, od igle do lokomotive. Ukoliko ste u ‘lovu’ na stari antikvarni nameštaj, nedelja je dan za vas, a ukoliko pak tragate za polovnom garderobom, auto-delovima, to je petak, ali naznačiće vam, rano ujutru, što bi se reklo #sprvimpetlovima.

Kućni ljubimci, staro ordenje, gramafonske ploče, ili porcelansko posuđe koje u sebi nosi duh starih vremena i čuva možda neke porodične tajne potonjih vlasnika. Maestralna razmena enegrije, prizori koji podsećaju na scene iz Kusturičinih filmova, nesvakidasnji su impuls jednog grada.

Pijace, a pogotvo pijace karaktera buvljaka u svim svetskim metropolama nezaobilazan su deo turističke, mada nesvakidašnje ponude. S tim u vezi pariski Sen Uen je žila kucavica grada, sa ostacima nasleđa francuske buržoazije, ali i sve popularniji među mlađim generacijama koje su u modu uvele kupovinu polovne garderobe popularno nazvanu vintage .

Sa Najlon-a ćete često doneti nešto po šta uopšte niste ni krenuli, zadržaćete se duže nego što ste planirali, ali uvek ćete biti obogaćeni nekim novim informacijama, savetima, neretko i možda poznanstvom. Nezaobilazan je ugođaj i probati mekiku sa Najlona, lično inače nisam ljubitelj, ali u toj atmosferi je pod #mustdo, a ukoliko budete imali sreće uzivaćete i u muzici trubača, ali časna reč, to zasigurno neće biti protraćeno vreme.