Modni dodaci nekada i sad

Moda je sastavni deo života svake žene a u poslednje vreme i muškarca. Koliko odelo čini čoveka i koliki smo mi zapravo robovi ove floskule ?!

Koliki je uticaj modne industrije u svakodnevnici savremenog čoveka, koliko odeća ali i modni dodaci zapravo skreću pažnju sa bitnog na površno, pokušaću da dam kroz kratki osvrt. Način na koji su se žene nekada šminkale, češljale, vezivale marame, ili brižljivo birale odgovarajući nakit biće tema ovog teksta. Neću zapostaviti ni muški deo jer primera zaista ima jako puno.

Još je egipatska kraljica Nefertiti, koja je živela negde oko 1350. godine pre nove ere, na poseban način iscrtavala oči, kosu obuhvatala trakama od najfinijih materijala i često nosila ono što bi današnji poznavaoci mode nazvali velikim komadima nakita, pogotovo misleći na vredne, draguljima optočene ogrlice.

Srednji vek i ranohrišćanska umetnost takođe su svoje pripadnike plemstva videli kao velike poklonike stila. Pa tako na mozaiku crkve San Vitale gde je predstavljena Carica Teodora sa pratnjom (547), ona je ogrnuta plaštom verovatno nekog skupocenog materijala, a na glavi joj se nalazi kruna koja ne samo da je ukrašena dragim kamenjem već ima biserne niske koje joj se spuštaju do ramena, sa minđušama u veoma sličnoj tehnici izrade.

Renesansa donosi jedan nesvakidašnji primer. Naime, radi se o Ticijanovom Portretu čoveka sa rukavicom (1520), predstavlja mladića sa blagim izrazom sete na licu koji  je za svoje vreme prilično moderno obučen, na jednoj ruci ima dragoceni prsten dok u drugoj drži kožne ili svilene svetlo sive rukavice. Oko vrata mu visi dugački lanac sa medaljonom i on je verovatno jedna od preteča onoga što danas nazivamo metroseksualcem u najboljoj mogućoj konotaciji. 

Parmiđaninov maniristički Autoportret (1524) sa sličnom brižljivošću obrađuje modne muške dodatke, s tim što se ovde konkretno radi samo o prstenu.

Svakako da su modni dodaci najviše prikazivani na portretima ili kompozicijama onog bogatijeg sloja društva, što se jasno vidi na Portretu sestre Minerve (1559) Sofonsiba Angvisola. Dama na portretu najpre odećom a onda i stavom i pogledom ukazuje na viši društveni stalež. Tu su dekorativni češljevi za kosu, ogrlica, medaljon, narukvice, krzneni detalji. Isti je slučaj sa Portretom Henrija VII  (1540) Hansa Holbajna Mlađeg ili pak sa visokim crkvenim zvaničnicima poput Pape Inoćentija X (1650) Dijega Velaskeza. Kada se radi o portretisanju visokih zvaničnika, njihovi aksesoari uslovno rečeno, svode se na simbole njihove državničke ili verske nadmoći. To je ili prstenje koje može imati ulogu pečata, ili raznorazno ordenje ili medalje.

U skulpturi,  Žan Antoan Udon predstavlja Džordža Vašingtona (1788-1792) koji pored trake na repu u desnoj ruci ima štap.

Francisko Goja na grupnom portretu porodice Karlosa IV (1800) donosi nam čitavu paletu modnih dodataka tog vremena. Tu imamo i dragocenog nakita, ukrasnih češljeva, ordenja, medalja, sam Karlos IV ima cipele sa velikom kopčom kao verovatno najveće dostignuće modnog izraza tada.

Engrova Odaliska (1814) možda jeste naga, ali na glavi ima maramu pastelnih boja, to je uvek u modi, pa i dan danas, narukvice, češalj u kosi, a u ruci drži lepezu skupocene obrade sačinjenu od paunovog pera. 

Impresionistički genije Renoar u kompoziciji Le Mulen de la Galet (1876) oslikava prizor  građanskog zadovoljstva, ispunjenog radošću življenja jedinstveno vesele prirode. Ovde su svi stilozovani. Muškarci imaju šešire, uglavnom crne leptir mašne, maramice u džepovima sakoa, a dame ogrlice, šešire, trake u kosi, poneka i bisernu narukvicu, cvetove za reverima.

Uvek se vodilo računa o stilizovanom izgledu. Bilo da je vladala bolest, kuga, revolucija, dame su se uvek trudile da izgledaju što bolje mogu.Negde sam pročitala da su Francuskinje za vreme Drugog svetskog rata u nedostatku sredstava, obične svilene čarape, pozadi iscrtavale hemijskom olovkom ne bi li i u teškim ratnim vremenima izgledale šik.

Kako su slikani psi

Za ovu temu sam se odlučila, moram priznati, vođena nekim ličnim pobudama. Svi koji me iole poznaju, razumeće.

Psi u istoriji umetnosti su uglavnom slikani u sastavu pojedinih kompozicija, kao potvrđivanje određene simbolike, kao prikaz atmosfere svakodnevnog života, kao verni pratioci u lovu, ali i kao statusni simbol u nekim epohama.

Već sam nekoliko puta pominjala Portret Arnolfinijevih (1434) Jana Van Ajka, gde prisustvo psa aludira na potvrđivanje bračne vernosti dvoje mladih supružnika.

Piter Brojgel Stariji u svojoj kompoziciji Povratak lovaca (1565) oslikava samo jedan u nizu pejzaža koji predstavljaju godišnja doba uz čopor lovačkih pasa.

Španski barok i njegov glavni reprezent Dijego Velaskez u kompoziciji koja je ujedno grupni portret, ali i žanr scena,  Mlade plemkinje (Las Meninas) (1656) u središtu prikazuje malu princezu Margaritu u društvu dvorjanki, a u donjem desnom uglu prikazuje rasnog psa kao jednog od princezinih omiljenih prijatelja.

Psi su prisutni i na delima religiozne tematike poput Podizanja krsta (1609-10) Pitera Paula Rubensa. Ova oltarska slika ukazuje na uticaj Italije u opusu ovog flamanskog slikara. Mišićavi likovi su oblikovani tako da pokazuju svoju telesnu snagu i strasno osećanje, prilikom scene podizanje Isusa Hrista na krst, kao jedne od najčuvenijih u ikonografiji religiozne umetnosti. Pas kovrdžave dlake, koji se nalazi u prednjem planu ukazuje na dodatnu dramatičnost, tako što umetnik pokušava da jedan od najznačajnijih trenutaka hrišćanske istorije predstavi kao neku vrstu svakodnevnice u smislu da svi mi  i dan danas toga treba da se sećamo. 

Pse susrećemo kao sastavni deo kompozicije popt one Liu Le Nen-a, Seljačka porodica (1640) ili kao neku vrstu pripadnosti određenom staležu, bavljenje nekim popularnim hobijem, kao što slika Tomas Gejnsboro, na ljubkom portretu Roberta Endruza i njegove žene (1748-50).

Jedno od najpoznatijih remek dela impresionizma Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat (1884-86) Žorža Seraa oslikava lagodnu atmosferu dokoličenja i uživanja, sjajne boje, figure prikazane u profilu ili fronatlno, neizostavno sadrži i nekoliko razdraganih kučića koji doprinose ovoj veseloj opuštenosti gomile. 

Za kraj sam ostavila majstora nadrealizma, Salvadora Dalija, koji u kompoziciji pod nazivom Dali, nag, u kontemplaciji ispred pet pravilnih tela koja se pretvaraju u atomske čestice, gde se iznenada pojavljuje Leonardova Leda,obojena Galinim licem (1954), prikazuje sebe kako razmišlja o novootkrivenim tajnama svemira u kome predmeti lebde kao čudna tela u prostoru. Pas koji je pozajmljen sa Bruove slike uspostavlja vezu sa istorijom. 

Danas se psi doživljavaju kao čovekovi najbolji prijatelji. Iskrene životinje koje svojom neiskvarenom ljubavlju upotpunjuju moj ali i verovatno život mnogih od Vas. Ovaj tekst sam posvetila svom dragom ljubimcu, koga pošto nemam dara da naslikam, poput gore navedenih majstora, ovekovečila sam na ovakav način.

Ah ta ljubav

Recept za ljubav još niko nije otkrio…Osećanje zauvek neobjašnjeno, nedokučeno, jedino koje nas zasigurno pokreće u ovom zemaljskom životu. Ljubav. Postoji od kada je  prvog traga na zemlji.Ja ne bih sad o raznim vrstama ljubavi, poput one prema domovini, ljubavi prema čokoladi, ljubavi prema određenim modnim aksesoarima, već naprosto o partnerskoj ljubavi. Koliko je prikazivana tema ljubavi kroz istoriju umetnosti,  toliko je ona drugačijih tumačenja i analiza dobijala. Kao subjektivno i lično osećanje onog koji umetnost sa temom bilo kog segmenta ljubavi stvara, gotovo je i nemoguće po jednom aršinu to komentarisati.  Ljubav, tako jednostavna, a opet misteriozna, komplikovana, iziskuje žrtvu, a kako Ljubav slikaju ili vajaju velikani, ja sam pokušala da doživim na svoj način.

Prvo što mi pada na pamet je Klimtov Poljubac (1907-1908). Nežan, isprepletan i erotičan poljubac koji oslikava pomalo nekonvecionalan način samog umetnika u njegovim ljubavnim odnosma.

Rodenov Poljubac (1886-1889) ovog mermernog ljubavnog para u zanosu možete i da dotaknete, ‘Primi poljubac kao zastrašujuću opomenu da sve što nije poljubac jeste smrt.’

 

Hrišćanska umetnost  ne poznaje partnersku ljubav kao takvu. Ljubav je moguća samo prema Bogu  i to je jedina vrsta reprodukovanja ovog osećanja.

Renesansa taj svog preporod oslikava u postavljanju čoveka kao indiviue u centar interesovanja. Renesansa slavi muško-žensku ljubav ali ne perfidno, već joj dajući jednu notu božanske, aludirajući da su zaljubljeni najbliži Bogu.

Broncino, slika Alegoriju Venere(1570-1572), gde je središnji motiv Kupidon koji grli Veneru, uz pregršt ružinih latica, Ludost koju scena raduje, Ljubomora koja čupa kosu, a Zadovoljstvo (polu-žena, polu –zmija) nudi saće sa medom.

Protobarokno slikarstvo Italije daje najsenzibilniji primer u umetnosti Koređa u kompoziciji Jupiter i Jo (1532) koja oslikava ljubav antičkih bogova. Nimfa je obamrla u zagrljaju Jupitera, koji izgleda kao oblak, pri čemu pokazuje naposredno srodstvo sa ushićenim anđelima.

Jedan od najlepših primera bračne ljubavi je nadaleko poznati Portret Arnolfiniijevih (1434) Jana Van Ajka. Mladi par čije se ruke dodiruju zaklinje se na večnu vernost, pas koji tu vernost simbolički i potvrđuje, supružnici su izuveni što ukazuje da stupaju na sveto tlo braka.

Barokne kompozicije se u religioznim temama  uglavnom svode na dramatiku, dok temu ljubavi prikazuju nešto drugačije.

Rubensov Vrt Ljubavi (1638) je  grupa otmenih mladih ljubavnika u vrtu,  koja dosta podseća na ono što je Ticijan predstavio kao Bahanalije, ali sa likovima klasične mitologije. Rubens pak stvara začaran svet u kojem mit i stvarnost postaju jedno i to pod okriljem ljubavi.

Ja se nisam bavila klasičnim portretima supružnika kojih od Egipta pa na dalje ima bezbroj iz razloga što takva vrsta portretisanja nije nužno morala da podrazumeva ljubav aktera na tim portretima, kao i predstave Adame i Eve, jer  dobro nam je poznato kako je Evina slabost uticala na dalji tok ženskog roda. 🙂

Matis 1905/6 u svojoj fovističkoj kompoziciji Radost Življenja opet evocira Ticijanove Bahanalije, ali se i dosta inspiriše Gogenovim tahićanskim periodom. Matis daje temu paganskog prozora i  slobodne ljubavi. Kokoška (1914) u  Verenici vetra donosi romantičan prizor inspirisan Danteovim tragičnim likovima  Paolom i Frančeskom

Da su Ljubav umetnici slavili, da su joj se divili, da ih je mučila, svakako ovih nekoliko primera i dokazuje.U istoriji umetnosti ih ima mnogo više i u zavisnosti od perioda u kome je predstavljana, Ljubav je uvek doživljana kao ono najlepše što iz čoveka, pa bio on i  umetnik, može da izađe.

Umetnici kao marginalci

Da su umetnici zaista drugačiji i da žive u nekom svom svetu  svedoči primer nekoliko velikih majstora koji su pored nesvakidašnjeg načina života imali i ozbiljne psihičke poteškoće.

Vinsent Van Gog (1853-1890) jedan je od najpoznatijih slikara holandskog postimpresionizma i najčešće reprodukovanih majstora kada se pominje ovaj umetnički pravac. Rođen kao prvo od šestoro dece Teodora Van Goga, pastora holandske reformističke crkve, u svojim ranim dečačkim godinama pokazuje sklonost ka jezicima ali i crtanju.Ovaj nesuđeni propovednik je kroz sva svoja profesionalna opredeljenja oduvek gajio veliku ljubav prema slikarstvu i rado posećivao muzeje.Godine 1882. u Hagu konačno odlučuje da je slikarstvo njegov životni poziv i zahvaljujući podršci brata Tea, počinje da živi i radi od svoje umetnosti. Njegov psihološki profil je izuzetno zanimljiv jer je mladi Vinsent od momačkih dana sebe pokušavao da pronađe i u profesionalnom smislu, ali i onom intimnom. Njegove ljubavne veze su od samog početka bile osuđene na propast. Sa 28 godina se najpre zaljubljuje u svoju rođaku Kejt Vos Štriker, koju zatim prosi, ali ga prilično obeshrabruje njeno odbijanje. Ubrzo zatim zaljubljuje se u Klasinu Mariju Hornik, zvanu Sin, prostitutku i alkoholičarku sa kojom dobija dete. U međuvremenu se leči od gonoreje, na zaprepašćenjenje oca i brata Tea koji ga posećuju u lokalnoj bolnici. Sa Sin živi prično kratko, nekih godinu dana, nakon čega napušta nju i dete i odlazi na sever. Naredni period do njegovog odlaska u Arl 1888. godine je obeležen time da Vinsent polako postaje priznat i etabliran umetnik. U ovom Arl Periodu radi preko 200 slika, inspirisan je jakom svetlošću juga i toplim bojama. Radi brojne portrete ( Devojčica u tršćanoj stolici, Potret poštara..)zatim radi seriju nadaleko čuvenih Suncokreta, ali i poznatu Žutu kuću.            

Prilično se zbližava sa Gogenom, sa kojim oseća veliku profesionalnu i gotovo bratsku povezanost. Međutim njihov odnos se pogoršava posle samo dva meseca zajedničkog života. Velika netrpeljivost ili već preterana povezanost Gogenu počinje da smeta, oni dolaze u sukob, Vincent ga napada, Gogen beži iz kuće i provodi noć u krčmi. Potpuno nervno rastrojstvo nastupa kada Vinsent svom prijatelju šalje resu svoga levog uha umotanog u novinsku hartiju, kao potpuni izraz mentalne neuračunljivosti. Samo neke od dijagnoza su šizofrenija, dispomanija, epilepsija, kao uzročnici njegovog lošeg duševnog stanja. Vincent biva smešten u bolnicu uz opet bezgraničnu pomoć brata Tea. On se nikada nije oporavio i do kraja života je nemalo puta bio vraćan u bolnicu ili smeštan u sanatorijume kao neko ko je opasan za okolinu (građani Arla 1889.godine potpisuju peticiju protiv Van Goga), patio je i  od nesanice, imao napade od kojih mu  je pamćenje delimično bivalo oštećeno. Ono što jeste bilo interesantno da je on nastavio da stvara, možda i mnogo plodnije nego pre uspostavljanja diganoze, ali kao i sva velika imena slavu dostiže tak nakon smrti.

 

Nažalost ovaj najupečatljivi primer umetnika koji su stvarali i obitavali uz neku vrstu psihičkih poremećaja nije jedini.

Tu je i Salvador Dali, jedan od pionira nedrealizma, koji je bio žrtva sopstvene  preterane samouverenosti i egoizma.To se u mnogome odražavalo i na njegova umetnička dela koja su bila inspirisana preteranom opsesijom ka seksualnom. A nezvanično se navodi da je imao problem sa ličnom seksualnošću iako je njegov životni i profesionlni vek obeležila jedna žena, a to je Gala.

Tu su zatim i primeri umetnika koji su bila ortodoksni zavisnici od pića, ili kocke poput Modiljanija, koji je na taj način i skončao, ili ubica poput najvećeg majstora italijanskog baroka, Karavađa, koji je zahvaljući svom talentu i dobrim vezama prošao nekažnjeno, ali je takođe vodio život marginalca.

This is STILL a man’s world

Da li i dalje živimo u svetu muške dominacije? Jesu li žene uspele da se izbore za pravo jednakosti među polovima? Postoji li i dalje podela na muške i ženske poslove? Emancipacija ženama nije donela mnogo, sem da eventualno imaju približno ista primanja kao i muškarci, ali ih je svakako u drugom pogledu prilično srozala.

Kroz istoriju umetnosti nailazimo na brojna primere jakih žena umetnica koji su samo iz senke svojih mnogo jačih muškaraca delovale. Neke od njih su ipak uspele da se izbore za svoje mesto u umetničkom svetu.

Jedna od njih je i meksička slikarka Frida Kalo (1907-1954), kao jedna od prvih savremenih feminističkih ikona koja je koristila svoje pravo na slobodnu umetnost, ljubav i postojanje. Svojim izuzetnim talentom uspela  je da zaseni čak i svog supruga Dijega Riveru, takođe slikara.

.

Nešto ranije živela i stvarala je američka slikarka francuske impresionističke škole Meri Kasat (1884-1926). Suočivši se sa umetničkim svetom muškaraca u kome u početku nije bilo mesta za njene slike, igrom slučaja se priklanja tadašnjim miljenicima Pariskog salona, Kamiju Pisarou i Edgaru Dega. Na samom kraju  XIX veka, postaje savetnik nekoliko velikih kolekcionara umetnosti i javno ukazuje na položaj žene slikarke u tadašnjem umetničkom svetu.

Berta Morizo (1841-1895) bila je impresionistička slikarka i jedina žena koja je izlagala na prvoj izložbi impresionista 1874. godine. Njen opus je prepun porteta majki, dece, kao i toplih intimnih portreta u porodičnom okruženju.

Kako se ova problematika kotirala na našim prostorima, najbolje svedoči primer prve srpske žene slikarke Katarine Ivanović (1811-1882) koja je po mnogo čemu  bila prva. Prva zvanična slikarka u našoj istoriji, prva žena koja je upisala Bečku Akademiju i prva žena koja je koja naslikala prvu mrtvu prirodu srpskog slikarstva (Grožđe sa korpom 1838.)Moja je bila izuzetna čast da jedno vreme vodim njenu izložbu u Narodnom muzeju u Beogradu prolazeći kroz čitav umetnički opus od 38 dela.

Herojina Nadežda Petrović (1873-1915) najpoznatija je  srpska slikarka s prelaska XIX u XX vek. Njena karijera se pre svega zasniva na impresivnom obrazovanju u tada najpriznatijem slikarskom centru Minhenu, da bi dalje njena dela bila priznata u umetničkim centrima poput Rima, Pariza, Minhena, Ljubljane, Zagreba. Umire kao bolničarka Prvog balkanskog rata, od tifusa u Valjevu.

Tu su još mnoge zaslužne žene koje su svojim talentom i umetošću pokušale da poboljšaju položaj žene u svetu utemeljeno muških principa. Cuca Sokić, Milena Pavlović Barli,i dalje aktivna Marina Abramović koja svojim konceptualnim body art-om pomera granice i skreće pažnju na telo kao osnovnu karakteristiku njenog performansa.

Muzeji kao čuvari tradicije-part I

Reč muzej ima svoj izvor u grčkoj reči muzejon, kako je nazvan hram u Atini, posvećen muzama, zaštitnicama nauke i umetnosti. Muzeji zapravo nastaju kao odraz odnosa društva prema sebi i sopstvenoj tradiciji. Na nastanak i razvoj muzeja su uticale različite društvene, verske, političke i kulturne prilike kroz koje je prolazio čovek kao pojedinac, ili pripadnik nekog naroda. I najzad, Muzej je ustanova koja u službi opšteg intersa sakuplja, čuva, izučava i izlaže zbirke starina i umetnina, prirodnjačkih, tehničkih i sličnih predmeta.

 

 

U  poslednjih desetak godina glavni cilj mojih putovanja se uglavnom svodio na posetu  i obilazak muzeja. Svoje vreme dok sam na  putovanjima uglavnom i planiram u zavisnosti od radnog vremena muzeja ili dužine reda u kojem provedem čekajući da kupim ulaznicu za isti. Pa tako, pre nekoliko godina u poseti Gaudijevoj Barseloni, sate i sate sam provela čekajući u redu ispred Pikasovog muzeja, ali verujete mi, vredelo je svakog minuta. Kao i priličan broj muzeja i ovaj je zamišljen na način da je zapravo čitav umetnički opus izložen u prostorijama nekadašnje rezidencije porodice Llinas , sadrži nekoliko stotina umetnikovih ulja na platnu, skica, crteža u boji,  podeljeno hronološki. Mislili smo da je tu kraj našim čekanjima u redovima, ali sve dok nismo došli do Gaudijeve Casa Mila-e ili La Pedrera-e u kojoj je bila organizovana gostujuća izložba Kazimira Maljeviča. Pored same izložbe koja je zaista fascinantna, imale smo priliku i da posetimo jednu od najčuvenijih Gaudijevih građevina. Građena je za porodicu Milla  1906. godine i to je zapravo zgrada u kojoj zidovi nisu ravni već idu u krug što je krajnje neobčno jer vam se u jednom trenutku zavrti u glavi. Unutrašnjost je ostavljena u svom primarnom načinu uređivanja po ukusu tadašnjih vlasnika sa potupuno originalnim nameštajem.

U Veneciji mi je bilo potpuno zadovoljstvo da posetim velelepnu Duždevu palatu u kojoj su prikazana sva bitnija dela Venecijanske škole poput, Tintoreta, Ticijana, Kanaleta, ..Obilazeći ovaj prostrani izložbeni prostor imala sam prilike da  i fizički pređem slavni Most uzdaha, koji je po samo jednoj od verzija ime dobio jer su zatvorenici prevođni preko njega poslednji put tu videli sunce i komad neba, pa uzdahnuli.

Efes kao muzej na otvorenom me je potpuno fascinirao. Hadrijanov hram, Amfiteatar, ali pre svega Celzijusova biblioteka iz koje su tajni podzemni prolazi vodili u javnu kuću. Pa tako onaj za koga se mislilo da ide da se kulturno uzdiže je imao verovatno pametnija posla.

Zatim tu je i Đulijna kuća u Veroni, Muzej grada Kosa na grčkom ostrvu Kos.

Najveću zbirku grčke skulpture sam videla u muzeju Bardo u Tunisu, ali ni Arheološki muzej Istanbula ne zaostaje za njim.

U Istorijsko –umetničkom muzeju u Beču sam se jednom prilikom toliko dugo divila Rembrantu da sam umalo zakasnila na svoj povratak. Ovaj prvi deo spiska svojih najdražih muzeja ću završiti kraljem svih muzeja, njegovom svetošću pariskim Luvrom.

Šta da Vam kažem, a da ne preteram, da mogu tamo bih se uselila. O tome koliko je ovaj izložbeni prostor veliki svedoči i činjenica da smo ulazak dobili mapu da bismo se bolje snašli. U prostoriji gde je izložena čuvena  Mona Liza je tolika gužva, da posetioci ne obrate pažnju na maestralnu Tajnu večeru, Veronezea, preko puta. Leonardova Bogorodica među stenama, kao pandan londonskoj istoimenoj verziji, celokupna zbirka Praksitela, Nike sa Samotrake, samo su neka remek dela koja su mi potpuno oduzela dah.

Kako sam se zaljubila u Solun …

Ako je Atina kolevka grčke civilizacije, Solun je zasigurno jedan od najvećih čuvara vizantijske tradicije. U doba srednjeg veka posle Carigrada, Solun je drugi  grad po političkoj moći, umetničkim dostignućima i raznolikostima na nivou stanovništva i kulture, što ga po  tadašnjim standardima svrstava u red  značajnih metropola .

Moram priznati da prilikom svoje prve posete ovom gradu, nisam bila toliko fascinirana čuvenim Zejtinlikom koliko velelpnom crkvom Svetog Dimitrija. Od tog momenta, Solun, iako mnnogima ne deluje kao preterano atraktivna destinacija, meni postaje jedan od omiljenih gradova u koji sam se vraćala bezbroj puta.

Upravo je katedralna crkva Svetog Dimitrija bila tema mog diplomskog rada, pa sam za svako svoje ponovno vraćanje ovom gradu imala debeo razlog. Proučavajući ovaj spomenik in situ i prolazeći kroz njegovu svakako burnu istoriju, shvatila sam da je dan danas malo gradova koju su poput Soluna, gajili neku vrstu i verske ali i umetničke tolerancije u kojima su svi pripadnici čak i manjina uzivali puno pravo na svoju veru i  građenje svojih bogomolja, što je složićete se u pojedinim delovima sveta i danas diskutabilno. Pored Grka kao većinskog stanovništva, Solun su svojim smatrali  Jevreji, Vizantinci, zatim Jemeni, Mlečani..

Prva bazilika Svetog Dimitrija je imala petobrodi naos, bila je sagrađena u trećoj ili četvrtoj četvrtini V veka i do danas je ostala jedna od najvelelpnijih crkvi u egejskoj priobalju dugačka više od 55m. U svom više-decenijskom postojanju crkva je nekoliko puta stradala, da bi konačno požarom 1917. godine čak 70 %  konstrukcije bilo potpuno izgubljeno, a ona obnovljena u svom današnjem izgledu tek 1948. godine.

Ono što bi još eventualno moglo da bude interesantno jeste da je upravo Sveti Dimtrije, kao patron ove bazilike i zaštinik grada Soluna, naš sunarodnik. On je naime bio rođen u nekadašnjem Simniumu, gde je kao đakon zbog vere stradao 09. 04. 304 godine. A njegov kult je iz Sremske Mitrovice bio prenet u Solun zahvaljujući vojniku Leontiju, koji je čudesnim delovanjem Svetog Dimitrija ozdravio.

I dok koračam modernim mermenim pločnicima ovog grada danas ne mogu a da ne osetim taj duh prebogate istorije, da čujem razne jezike onih koji su Solun svojatali i najzad ne posetim luku koju je još 322. godine sagradio car Konstantim.

Otuda Vam je jasno zašto se u ovaj grad svaki put iznova zaljubljujem.

Kuda za vikend?!

Vikend je pred nama. Gde da odete da je relativno blizu, ali da imate osećaj da ste otputovali. Moj predlog je Ohrid, jer ćete se tamo osećati kao da se na svom, makar što se tiče kuhinje, ljubaznih domaćina i predivne klime.

Ja sam bila potpuno opčinjena starim gradom Ohrida. Kaldrmisane uske ulice sa ostacima turskog fetišizma, stara rustična arhitektura, veličanstveno utvrđenje.

Katedralna crkva Svete Sofije  je iz XI veka, danas je pretvorena u muzej, nažalos ima jako malo sašuvanog fresco slikarstva.

No međutim, bogatstvo srednjevekovnog slikarstva nadomestiće Vam sve ostale crkve  i manastiri koje možete da posetite na Ohridu. Crkva Bogorodice Perivplete, crkva Svetog Jovana u Kaneu, manastir Svetog Pantelejmona,  predivne male crkvice Svetog Nikole Bolničkog i Bogorodice Bolničke, gde sam zahvaljujući ljubaznosti monahinja probala najbolje crveno vino.

Ukoliko stignete obavezno se izvezite malo izvan grada da biste posetili manastir Svetog Nauma i nestvarno lepe izvore Crnog Drima u Ohridsko jezero. Tu je voda toliko čista da Vas jezerom voze drveni čamci na vesla, jer bi svaki drugi način zagadio kristalno prozirnu vodu.

Pored tog duha istorije koji provejava celim gradom čuvenih prosvetitelja Ćirila i Metododija, nigde nisam jela tako dobro kao tamo. Od raznih vrsta ribe, preko gravčeta na Tetovski nacin,makedonskog kotlica..:)

Ohrid je još po jednoj stvari jako poznat u svetu, a to su Ohridski biseri, koji se dobijaju iz sedefa ohridski školjki, ručno obrađeni.

Ukoliko odlučite da ga posetite, posle ovih mojih par redaka, nadam se da  će Vas ovaj mali simpatični gradić oduševiti kao što je i mene  i da ćete mu se rado vraćati.

Al se nekad dobro jelo…

Suočeni sa mnogobrojnim blogovima koji za temu imaju brzu i laku pripremu jela, recepte starih majstora, pregršt tv emislija i kanala koji su posvećeni kuvanju, shvatila sam itekako da je KUVANJE U MODI.  Zanimalo me ja kako se istorija umetnosti bavila ovim fenomenom i koliko su umetnici bili inspirisani da prikazuju ljude prilikom obeda. Jelo kao jedna od osnovnih ljudskih potreba našla je  svoje predstave u umetnosti još od najranijih perioda.

Stari Grci su veliku pažnju posvećivali izradi posuđa iz kojeg su se hrana, voda ili vino služili. Posuđe je veoma često bilo od plemenitih materijala poput Pehara iz Vafija, koji je bio od čistog zlata, a smešta se u period  1500 god pne. Da li se u nečemu sličnom služio i  božanski nekatar ne zna se, ali ukoliko se obradi posuđa poklanjala tolika pažnja, možemo samo da pretpostavimo sa kolikom strašću su Grci pripremli svoja jela.

U ikonografiji hrišćanske umetnosti neretke su predstave koje za temu imaju verski obred ili neku od epizoda iz religiozne istoriije. Nadaleko poznata predstava Tajne večere kojom su se bavili umetnici poput Tintoreta, Da Vinčija, Veronezea ili Kravađova predstava Večere u Emausu , svedoče o tradicionalnom okupljanju oko stola zarad slave Boga.

.

Renesansa i sever Evrope donose nekoliko zanimljivih predstava. Piter Brojgel Stariji, inspirisan putovanjem u Italiju i Djotovom umetnošću slika 1565. god Seosku svadbu. Brojegel oslikava jednu od seoskih bučnih pijanki, na kojoj su glavni akteri obični i i pomalo sirovi ljudi, okupljeni oko velikog stola, kao svojevrstan omaž veličanju narodnih običaja. Mesara Piter Artsena iz 1551. godine zapravo je standardna mrtva priroda sa  hranom u prednjem planu nanizanom na štapove.

.

Nešto kasnije Frans Snajders slika baroknu Pijačnu tezgu iz 1614. god.

Kompozicija koja možda najviše odgovara ovoj temi je delo čuvenog Van Goga iz 1885.  godine pod nazivom Ljudi koji jedu krompir, na kojoj preovladava njegovo snažno osećanje prema siromašnijim slojevima društva.

Ne smemo zaboraviti ni Doručak na travi, Edvarda Manea iz 1863. godine, kao delimičan akt sa naizgled najprirodnijim početkom dana uz doručak u prirodi.

Njeno Visočanstvo VIZANTIJA (Her Majesty BYZANTIUM)

Mnogima je prva asocijacija na srednji vek i Vizantiju, mračno dobra, neizlečive bolesti kojima nije bilo leka, koje su destkovale stanovništvo, ratovi..A ja smatram da je  Vizantija kolevka savremene misli i osnova na kojoj počiva svaka vrsta umetničkog, estetskog, kulturnog kao i religioznog. Kada je veliki Konstantin 313. godine Milanskim ediktom proglasio jednu novu veru, nije ni slutio da će hrišćanstvo moći da dosegne razmere koje je ima danas. Nije ni slutio da će vekovima kasnije jedina prava umetnost koja ce biti stvarana, biti upravo ona koja je u službi vere pre svega. Ikone, freske, predstave sa portala će biti BIBLIJE ZA NEUKE. Način da oni koji žele bilo da propagiraju i manipulišu nekom idejom, će činitu  to upravo putem veličanstvene umetnosti.Vizantija kao civilizacija je počivala na tri jako bitne osnove, Hrišćanskoj veri, grčkoj kuluri i jeziku, i rimskom ustrojsku države i načinu ratovanja. Ako postoji grad u kojem se oslikava Vizantija onda je to Carigrad, ako postoji vreme u kojem je ova imperija cvetala onda je to vreme Justinijana I (527-565), a ako postoji institucijalno-umetnički centar moći onda je to crkva božije premudrosti Sveta Sofija. Svako ko iz bilo koje pobude poseti ovaj biser na Bosforu, koračaće  ulicama velikih graditelja poput čuvenog Isidora iz Mileta, ulaziti u crkve u kojima je nekada službu vodio Akakije, jedan od slavnih carigradskih patrijarha, posetiti neki od velikih pazara o kojima je pisao i nadaleko poznati istoričar Amijan Marcelin. A ako Vas put nanese da posetite sada muzej Aja Sofije, pokušajte da zamislite kako je  na tadašnjeg čoveka delovala ova božanski velika crkva prvi put postavljena na temenlje 330. godine. Još više ćete se osećati kao da ste u srednjevekovnoj bajci ukoliko budete bili smešteni u starom delu grada Aksaraju, gde su skoncentrisane najstarije građevine. Velika vizantijska civilizacija je kao sve što je vredno, imala svoje uspone i padove. Carigrad je do svog konačnog pada pod Turke 1453. bio osvajan i za vreme Krstaških ratova i to 1204.godine kada je veliki deo umetničkog blaga bio prenošen u zemlje zapadnog sveta gde se i do dana današnjeg nalazi. Ali to nije uspelo da usakne sjaj ove velike imperije za čiji presto su se majke okretale protiv sinova, brat je udarao na brata,i li su sinovi izdavali ponosne očeve..Konstantina VII Profirogenita je tako rođena majka oslepela u slavnoj Porfirnoj dvoranti i to zarad prestola. Žene su i Vizantiji imale jako važnu političku ulogu. Carica Zoja koja je živela u XI veku, je promenila nekoliko muževa na prestolu, a u svoj poslednji treći brak je stupila u 64. godini , 11. juna 1042. kada se udala za uglednog senatora Konstantina Monomaha, koje je sutradan primio carsku krunu. Zoja i kao tada vremešna carica svoju vitalnost i lepotu, je pored svakako daleko mladjih muževa održavala svakodnevnim kupanjem u magarćem mleku. Svako nemojte zaobići da posetite nekadašnju gradsku podzemnu cisternu, da odete u manastir Hrista Pantokratora, kojI je  nekada služio i kao bolnica, a za one koji gaje veliku ljubav prema turskih serijama, prava poslastica biće poseta Topkapi Saray-u, carskoj rezidenciji svih turskih sultana. Carigrad nekad, a Istanbul danas ne poriče civilizacije i tradiciju onih predhodnih, naprotiv neguje je, divi joj se i čuva je. Malo je poznata činjenica da je 1453. godine kada je Carigrad pao u ruke Turaka, sultan Mehmed II Osvajač posekao svakog svog vojnika koji je na bilo koji način pokušao da oskrnavi crkvu Svete Sofije.

Svoj veliki omaž ovom gradu i vizantijskoj civilizaciji ću zavrsiti citatom Justinijana I, koji je prilikom zvanične obnove Svete Sofije 632. godine, ušao u hram i aludirajuci na slavni jerusalimski Zid Plača, uzviknuo SOLOMONE NADMAŠIO SAM TE.