30. mart 1853.
Grot-Zundert, severni Brabant, Holandija
Malom sobom u potkrovlju začuo se plač novorođenčeta. Da su znali ko će on postati. Da su samo znali da će biti jedan on najgenioznijih umetnika svih vremena.
Na ovaj pusti svet došao je Vinsent Vilem van Gog.
Imao je sve uslove da vodi život čoveka zadovoljnog sobom. Da se bavi zanimanjem koje je sam izabrao. Da živi gde mu je volja.
No međutim, nekima prevelika sloboda izbora upropasti svaku šansu za sreću. Od rane mladosti sklon depresiji, karaktera obojenog melanholijom, sklon suicidu i klinički neuravnotežen. Tešku dijagnozu mu je postavio život. Neharmoničan odnos sa porodicom, izuezev sa bratom Teom, jako loš izbor emotivnih partnerki, ali i neizgrađen odnos sa okolinom, pre svega prijateljima.
Pacijent šizofrenije, epilepsije i trajnog neprilagođavanja sopstvenim izborima.
Ako još dodamo da je sebi odsekao resicu uha, da se samopovredio pucajući u grudi, da je godinu dana živeo sa prostitukom od koje je dobio polnu bolest od koje je mogao da oslepi, ostaje da se zapitamo da li je sve to bilo potrebno da bi iznedrila najveća remek dela svetske istorije umetnosti ikada nastala.
Proučavajući njegov život shvatila sam da mu je slikanje bila ne samo hrana za dušu već i beg iz stvarnosti kojoj se nikada nije prilagodio. Šta god da mu se u životu dešavalo, bilo da je smešten u sanatorijom, ili da je javno izopšten kao nepodoban komšija, slikao je, ludo i neobuzdano. Štancovao je svoju umetnost. Sanduke i sanduke slika slao je Teu, serije istih motiva, sa nijansiranim razlikama.
Za modela mu je mogao poslužiti svako. Od gosta za susednim stolom u krčmi, do potencijalne ljubavnice, poštara. Slikao je celoga dana, kako sklon nesanici i halucinaciji nervno rastojstvo i nadasve tešku i preku narav, pokušavao je da ublaži time što je i noću na štafelaj i šešir pričvršćivao sveće.
Maja 