Komunikacija kroz umetnost

 

Moć govora odnosno sposobnost komunikacije je ono što čoveka odvaja od ostalih živih bića. Ljudi su međusobno oduvek imali potrebu da razgovaraju, odnosno da na bilo koji način izražavaju svoja osećanja i stavove u odnosu na druge. Komunikacija je za mene svaka ona vrsta potrebe da se izrazimo prema okolini, bilo da je to pisani trag, audio ili video zapis ili prosto najobičniji razgovor.

Pećinski čovek koji je živeo na teritoriji današnje Španije ili Francuske je to činio oslikavajući pećine u kojima je obitavao. Jedan od takvih primera je čuveni lokalitet Altamira u severnoj Španiji (15.000-10.000 pne) gde je sačuvana predstava Ranjenog bizona koja je oivičena crnom linijom i ispunjena  živim zemljanim bojama. Ova izvanredna umetnost je uspela da ostane netaknuta zato što su se ovakve slike nalazile dosta daleko od otvora pećina gde bi bile izložene  pogledu i razaranju. Značaj ovakvih predstava nije do kraja utvrđen, ali je mogao da ukazuje na neku vrstu magijskog obreda, lovačku magiju ili prosto način da se slikanjem obezbedi bolji ulov. Dakle, pećinski čovek ne samo da bio veliki umetnik, već je bio izuzetno intuitivan.

 

Svaki pisani ili uklesani trag ukazuje na neku vrstu komuniciranja. Egipćani su to činili ispisujući papiruse, a umetnici iz  IV veka su u čast ulaska Konstantina Velikog  u Rim 312. godine na njegovom slavoluku u Rimu (312-315) isklesali natpis instinctu divinitatis što bi značilo nadahnut Božijim, odnosno, da se Konstantin smešta u red Božijih izaslanika na zemlji. 

 

U srednjem veku umetnici su komunicirali sa okolinom ali i sa potonjim genarcijama preko dragocenih minijatura i rukopisa ili preko natpisa na fresko ili mozaičkom slikarstvu. Pa tako na jednoj stranici Bečke knjige Postanja je prikazan Jakov koji se rve sa anđelom (početak VI veka) islikan temperom i srebrom na obojenom velumu.

Danas u doba razvoja visokih tehnologija potpuno je nazamislivo da ne možemo da dođemo do nekog ko nam u datom momentu treba. Pre izuma telefona ljudi su se dopisivali raznim oblicima depeša i pisama, a toga je kroz likovnu umetnost bilo jako puno.

Pismima su se dopisivali udaljeni i čežnjivi ljubavnici, vršila službena prepiska, ili su pak neki napisani redovi bili  poslednja volja ili misao pred smrt. Davidova kompozicija Mrtvi Mara ili Maraova smrt (1793) prikazuje jednog od političkih vođa Francuske revolucije, koji je ubijen u kadi gde je zbog bolnog stanja kože koja je zahtevala svakodnevne kupke on na dasci koja  mu je služila umesto radnog stola, pisao možda svoje memoare.

 

Vinsent Van Gog je svom bratu Teu često pisao i ta prepiska je delimično sačuvana i dokumentovana. Iz njih se vidi ne samo odnos braće, njihova velika ljubav i povezanost, već mu umetnik često piše o svojim slikama što je nama dragoceno u tumačenju istih.

Jan Vermer slika Pismo (1666) gde dve žene samo razmenjuju poglede, dok mlađa žena u ruci drži pismo koje je upravo primila. U drugoj ruci joj je lauta, što tradicionalno označava skladan odnos dvoje ljubavnika koje jedno drugom prebiraju po strunama srca.

Mi danas nemamo vremena za pisanje pisama, čekanje odgovora na isti način, jer je nauka do te mere uznapredovala da brzinom misli dođemo do neke osobe ili dobijemo neku informaciju. Telefonski poziv, sms poruke, socijalne mreže, sve se veoma ubrzalo. Sad se ne čeka, komuniciramo sa okolinom i dok čak ni misao ne oblikujemo, već je stigla tamo gde smo želeli. Sa praktične strane ali i iz ugla onog pračoveka iz Altamire to je veliko olakšanje ali koliko gubimo tom brzinom življenja i na šta će se u budućnosti komunikacija svesti, šta će umetnici na temu KOMUNIKACIJA slikati, ostaje da se vidi. 

 

 

Književni likovi koje smo voleli – Hercule Poirot

Ako među Vama ima onih koji su pasionirani ljubitelji najčuvenijeg detektiva Agate Kristi (1890-1976), razumećete moju potrebu da mu posvetim ovaj tekst. Ni sama ne znam koliko puta sam iznova i iznova čitala detektivske poduhvate malog belgijskog detektiva, ili gledala ekranizacije rešavanja misterija, alii nikad mi ih nije bilo dosta.

Kristijeva na ideju o liku svog čuvenog detektiva dolazi kada je za vreme Prvog svetskog rata radila u apoteci u Torkveju, gde je imala priliku da se susretne sa otrovima, raznim hemikalijama, ali i sa prisustvom dosta belgijskih izbeglica što je iskoristila za identitet svog budućeg junaka. Prvi roman Misteriju u Stajlsu  počela je da piše 1916. godine da bi on bio objavljen tek četiri godine kasnije, nakon čega doživljava vrtoglavi uspeh toliko da se knjiga objavljuje čak i u SAD-u.

Živopisna ličnost m’sje Poaroa, kao veselog čovečuljka ovaploćenog u liku nekada čuvenog belgijskog policajca, proslavijo ju je, reakcije čitalaca bile su iznenađujuće dobre. Njena slavna tvorevina Poaro stvoren je kao sofisticirani Belgijanac sa specifičnim mustaćima, malim sivim ćelijama, umišljenom taštinom kako intelektualnom tako i modnom, kao i manijakalnoj sklonosti prema urednosti. Kristijeva je čak pedeset godina pisala i smišljala zaplete svojih popularnih detektivskih romana, a napisala ih je preko 70.

Zahvaljujući svom bogatom i sadržajnom životu, čitaoci su pored izvanrednih zapleta u njenim pričama mogli da su upoznaju sa najudaljenim predelima gde su se fabule i odvijale. Ubistvo u Mesopotamiji, slavi arheološka nalazišta današnjeg Iraka i Sirije, Sastanak sa smrću, donosi lepote Jerusalima, Ubistvo na Nilu, veliča drevnost Aleksandrije,  tu su zatim Ubistvo u Orijent Ekspresu, Tragdija u tri čina, Smrt u oblacima. U njenim delima jako se puno pominju arheološka nalazišta i iskopine, a  to se nesumnjivo dovodi u vezu s tim  što je Agata drugi put bila udata za arheologa Maksa Malovana, koga je često pratila na njegovim putovanjima. Tako da radnje svojih priča  pored pometnutih lokaliteta smešta u kuću na selu, brod, voz, avion, ostvo..

Sa posebnom pažnjom piše o lepotama engleskih krajolika, kojih možda ima i najviše.

Zla kuća, Smrt Gospođe Mek Ginti, 24 kosa, ABC ubistva, Kako ti raste bašta, Vašar zločina, Opasnost kod End Hausa…

Pišući o karakterima svojih junaka, jer se Kristijeva pored daleko poznatijeg Poaroa u romane uvodi i gospođicu Marpl, kao vremešnu promućurnu staricu, ona ukazuje da  se recimo zahvaljujući izkarikiranoj Poaroovoj strasti prema urednosti, zločini i rešavaju. Šoljica za kafu, parče materijala, bočica sa lekom, sve je do najsitnijeg detalja precizno ukolpljeno, svaki lik, svaki događaj i svaki trenutak..

A kako i sama za sebe kaže u smišljanju zapleta, najmoćnije oružje iz arsenala detektivskih priča po njoj je – dvostruki blef.

Čitav smisao dobre detektivske priče je u tome da to mora biti neko očigledan, ali istovremeno, iz nekog razloga, pomislite da to i nije tako očigledno, te da dotični to nikako nije mogao da uradi. Iako je, zapravo, on to zaista uradio.

 

Sa ovim citatom Agate Kristi završiću ovo svoje kratko izlaganje i omaž njegom liku i delu oslikanom u slavnom Poarou.  Ne smem da zaboravim ni da pomenem maestralnog i meni najdražeg Davida Sucheta koji ga je tumačio u preko 30 ekranizacija, a koji je u novembru ove godine to poslednji put i učinio. 

Slavne vojskovođe

Osećaj posedovanja jedne određene teritorije je u svesti svakog živog bića. Čovek je ovu potrebu još od praistorije iskomlikovao do krajnjih granica. Potreba za stalnim osvajanjem teritorija, najčešće tuđih je prisutna od najstarijih civilizacija pa do dana današnjeg. Nekada se ratovalo za oblasti koje su praktičnije za život, poput dolina velikih reka, kao plodnih podneblja, zatim sa ciljem da se verski pokrsti određeni narod, jer su gotovo svi skorašnji ratovi bili najčešće verski, često se osvajalo i sa ciljem pljačkanja radi bogatog ratnog plena, ali ratovalo se oduvek. U doba srednjeg veka, istina, nisu vam bile potrebne vize da biste posetili neku zemlju i nije bilo granica, ali je bilo krajnje nebezbedno zalaziti na teritoriju koju su samozvani smatrali svojom.

Nameće se tema nekada slavnih vojskovođa  kao pojedinaca, kojima se umetnost, bilo da je to likovna ili književna bavila.

 

Meni je prva asocijacija na ovu temu lik i delo čuvenog francuskog generala Napoleona Bonaparte, koji je bio inspiracija mnogih umetnika koju su se bavili pre svega istorijskim kompozicijama. Davidovo Krunisanje Napoleona (1807) je slika impresivnih dimenzija na kojoj je predstavljena inaguracija Sina Revolucije. Cela kompozicija koju je i naručio sam Napoleon je organizovana u nekoliko celina po svim načelima neoklasicizma. Centralna ličnost kompozicije je vladar u koga su uprte sve oči, a David to postiže oštrom usmerenom svetlošću koja baca preciznu senku. Ispred Napoleona kleči Žožefina koja prima krunu iz ruku svoga supruga, a ne pape, uz trinaest drugih prisutnih ličnosti.

 

Antoan Žan-Gro je 1796. godine naslikao Napoleona kod Arkole ali u krajnje romantičarskom maniru dosta drugačijem nego njegov učitelj David. Gro prikazuje Napoleonovu čarobnu moć neodoljivog čoveka sudbine sa jednom vrstom romantičarske zanesenosti, specifičnog položaja ruke, pogleda u stranu i oduševljenjem s kojim se David nikada ne bi mogao meriti.

Sasanidska umetnost koja se početkom nove ere razvijala na teritoriji Mesopotamije slavila je najviše Šapura I. Ovaj najveći sasanidski vladar umro je 272. godine i imao je umetničke i političke ambicije jednog Darija persiskog. U Nakš-i- Rustamu, nedaleko od Persepolisa on je ovekovečio pobedu nad dvojicom rimskih imperatora u jednom ogromnom reljefu uklesanom u stenu. Pobeda Šapura I nad Filipom Arabljaninom i Valerijanom (260-272) je prepoznatljiva kompozicija iz rimske skulpture, s tim  što su ovde dvojica rimskih imperatora u ulozi poniženih varvara. Šapur I je prikazan trijumfalno na konju sa svim atributima vladarske moći i uspešnog vojskovođe.

  

Aleksandar Veliki kao jedan od najuticajnijih vojskovođa u celoj istoriji ujedno je i bio najznačajniji graditelj novog sveta. Neustrašiv, samopouzdan u svojim osvajačkim pohodima po Aziji nizao je samo uspehe. Unapređivao je finansije, privredu, trgovinu svoga carstva, podigao preko sedamdeset gradova i  uveo monetarnu politiku. Otuda su se od njegovog vremena na novcu počeli prikazivati portreti vladara iz profila. Aleksandar Veliki sa Amonovim rogovima (297-28. pne), srebrni novac od četiri drahme koji je kovao Lizimah. Vojskovođa je ovde predstavljen sa rogovima koji ga povezuju sa Amonom, egipatskim bogom ovnujske glave. Izraz lica sa poluotvorenim ustima i podignutim očima, zmijolikom razbarušenom kosom, karakterističan je za helenističku umetnost.

Portret još jednog čuvenog vojskovođe jeste Avgust iz Primaporte (20. ne). Ova impozantna mermerna statua deluje kao da predstavlja božanstvo, a ne ljudsko biće. Kako su se carevima pridavale nadljudske osobine,  tako su rimski imperatori statue prikazivali obavijene aurom božanstva. Junačko i idealizovano telo izvedeno je po uzoru na Poliketovog Dorifora, glava je idealizovane lepote u helenističkom maniru sa nadahnutim izrazom očiju, a carev pokret ruke poznat  je sa likova uvaženih oratora.

U red poštovanih imperatora i vojskovođa kojih Rim ima na pregršt  pomenula bih i bronzanu statuu Marka Aurelija na konju (161-180.)

Konstantin Veliki, kao prvi hrišćanski kršteni vladar, zapravo bio je polu paganin –polu hrišćanin. Kolosalna statua sa početka IV veka, predstavlja ga kao novog hrišćanskog vladara sveta, glave visine 2, 44 m, koja odaje utisak da se nalazimo u prisustvu nedokučive sile. Čvrste, nepokretne crte lica iz kojih hipnotičkom snagom gledaju ozarene ogromne oči. Često je Konstantin uz svoju majku Jelenu predstavljan u hrišćanskoj ikonografiji kao rodonačelik nove vere.

 

Koliko se hrabrost i veština ratovanja ovih vojskovođa slavila kroz istoriju svedoče i ovi njihovi prikazi u umetnosti. Koliku moć su u svojim rukama držali pojedici koji su svojom voljom pomerali granice sveta, uticali na sudbine nekih naroda,  pisali i upisivali se u istoriju, sa ove vremenske distance, neosporno je. Kako se danas ratuje, sa kime ćemo se u budućnosti graničiti i koje će biti posledice osvajanja današnjih ne tako hrabrih vojskovođa ostaje potonjim generacijama da vide.

One su nekad važile za lepotice

Nekada su se zbog lepih žena vodili ratovi, gubila sloboda, čast, pa i život. Danas je to malo drugačije. Žene su svoju lepotu podigle na viši nivo i dobro je ‘unovčavaju ‘. Ne bukvalno, ali statistike kažu da je okolina često naklonjenija lepoticama od onih prosečnog izgleda, doduše ukoliko je ta ista okolina pretežno muška. Lepe žene svoje glavno oružje nose tamo gde svi mogu da ga vide, dok one mudrije biraju kada je lepota adut, a kada samo ukras. Koje bolje prolaze, nije na meni da komentarišem, ali ja ću pokušati da pisem o onima čija je lepota nekada oduzimala dah.

Za pećinskog čoveka lepota se ogledavala u Vilendorfskoj Veneri  (25.000-20.000. pne). Naglašenih grudi i bokova, pupkom kao središnjom tačkom figure, ukazivala na je na materinstvo i plodnost.

Pandan njoj je možda bila Miloska Venera (130-100.pne) najpoznatije delo Helenizma. Ova mermerna lepotica, brižljivo začešljane kose, naga je do pasa, a u ruci je najverovatnije držala jabuku (grč. milos)

                                     

Srednj vek sa pojavom hrišćanstva, svu žensku lepotu, požrtvovanost, ideal majke i supruge oličavao je u jednoj žen i- Majci Božijoj. Bogorodica se u katoličanstvu prikazuje dosta slobodnije i na osnovu impresije umetnika, dok se u pravoslavnoj ikonografiji ona prikazuje onako kako ju je za života slikao sveti Luka a to je najčešće sa malim Hristom, skromno i skrušeno, tužnog ali bistrog i ponosnog pogleda.

Ideal ženske lepote, menjao se u skladu sa predstavom žene kroz društvene, političke, istorijske i verske okolnosti, tako da je renesansa donela umetnost lepih žena u jednom sasvim novom svetlu.

Botičelijevo Rođenje Venere (1480), prikazuje boginju valovite, zlatno-plave kose kojom se stidljivo skriva ,svetle puti, odišući utiskom čulnosti i eteričnosti.

Najpoznatiji i najreprodukovaniji ženski portret u svim konotacijama lepote, vezuje se za  Da Vinčijevu Mona Lizu (1503-15050). Portret lepe firentiske dame, Đokonde, bademstih snenih očiju, arhajskog zagonetnog osmeha, lepih negovanih ruku predstavlja misterioznu i idealizovanu ženu, blisku i daleku u isto vreme.

Svaki ženski lik slikan od renesanse pa nadalje, bilo da predstavlja religioznu ili svetovnu ženu, odiše putenom zemaljskom lepotom. Bilo da se radi o Rafaelovim ili Parmiđaninovim Madonama,  one su predstavljane fizički nestvrno lepe, kože boje slonovače, duge začešljane kose, krotkog izraza lica, elegantnih udova koje tek ponegde izviruju iz draperija najfinijih materijala.

Da je ženska lepota pobuđivala i one najniže ljudske pobude svedoči kompozija koja je često slikana kroz istoriju umetnosti. Radi se o temi  Suzana i starci,  iz apokrifnog teksta  biblijske Knjige proroka Danila. Glavni siže su dva starca koja su zaljubljena u prelepu mladu Suzanu, koji su je prilikom jednog njenog kupanja u vrtu, spopali. Rembrant u svojoj verziji lepu Suzanu prikazuje kao nezaštićenu žrtvu, tela izvijenog u strahu, dok je Rubensova Suzana, dama biserne puti, raskošnih oblina, koja je u isto vreme upašena košuta ali i koketna odaliska.

Moderna umetnost od impresionizma pa na ovamo, lepotice vidi kao emancipovane, modereno odevene žene, koje su u prvim planovima kompozicija podjednako kao i muškarci. Maneov Bar u Foli Beržeru (1881-1882), u prvi plan stavlja ljubku konobaricu, pomodnog izlgeda, frizure koja pristaje obliku njenog lica, sa nešto komada nakita. Sve Dega-ove Balerine su oličenje lepote, elegancije i  ženstvenosti, kao i Gogenove egzotične Tahičanke, maslinastog tena, tamne guste kose, ostrvski oskudno odevene.

Ovaj spisak lepotica završiću sa najčuvenijom, a to je holivudska diva Merin Monro, koju je u raznim varijantama predstavio Endi Vorhol. Savremena platinasta boginja, koja je svojim detinjim šarmom ali i erotičnim oblinama, zaludela planetu i dan danas je jedan od najvećih seks simbola ikada.

Od boginja plodnosti, preko klasične lepote, hrišćanske skromnosti i devičanstva, do putene lepote naglašenih oblina, ženska lepota je uvek inspirisala. Danas ideal ženske lepote je potpuno relativan, bilo da su to visoke mršave žene, atletski građene dame ili silikonske barbike, jedno je sigurno – lepota menja svet (na ovaj ili na onaj način).

La bellissima Venezia

Ko ode u Veneciju, kažu, izvesno je da će se zaljubiti. Moj boravak u Veneciji bio je vođen nekim banalnijim pobudama, ali se romantika osećala na svakom koraku. Bilo da se vozite gondolom, da tumarate najužim uličicama na svetu, da jedete pravi italijanski gelato, ili pak uživate u poseti brojnim spomenicima.

 

Venecija je osnovana 25. marta 421. godine na malom ostrvu, području nazvanom  rivus altus (Rialto), mada se veruje da nastala još u rimskim vremenima. Kroz svoju burnu istoriju odolevala je napadima varvara tokom VI i VII veka, da bi kao vizantijski dukat[1], ona preživela pad Ravenskog egzarhata i odolevala pritisku Franaka sve dok nije stekla svoju konačnu autonomiju. Država na čijem se čelu nalazio dužd (dux) je jako dobro poslovala zahvaljujući pomorskoj trgovini. Od 1000-te pa tokom sledećih godina njeni mornari, trgovci i brodovlasnici stvaraju u Sredozemlju jedno prostrano carstvo, da bi IV krstaški rat 1204. godine doneo republici nadmoćan položaj na Levantu kako i nebrojane dragocenosti opljačkane iz Carigrada koje su i dan danas u Veneciji (konji svetog Marka, četvorica porfirnih tetrarha..)

Interesantna je i priča vezana za prenos kulta svetog Marka u Veneciju. Naime, po jednoj od legendi 828. godine dva venecijanska trgovca  donela su iz Aleksandrije telo svetog Marka sakriveno ispod svinjskih polutki ili slanine, u nadi da ih Egipćani sigurno neće tražiti ispod svinjskog mesa.Veruje se takođe da su zahvaljujući svetim moštima izbegli stahovitu oluju te da su ih u Veneciji radosno dočekali patrijarh iz grada, biskup iz Olivola i  dužd koji je odmah naredio da se pored njegovog dvorca podigne kapela, gde će posmrtni ostaci svetitelja biti čuvani. Pa se tako i danas, neposredno uz Duždevu palatu nalazi nekadašnja kapelica, zapravo velelepna crkva svetog Marka u Veneciji.

Ako se govori o najplodnijem slikarskom periodu u Veneciji onda je to bez sumnje XVIII vek. Nasuprot procvatu likovne kulture, muzike, pozorišta i njihovog uticaja širom Evrope politička situacija nije bila baš najbolja, čime je republika bila prinuđena da vodi opreznu i neutralnu politiku preživljavanja.

Lepota venecijanskog slikarstva može se videti na delima Sebastijana Ričija, zatim  Đovanija Pelegrinija, Jakopa Amigonija, Tijepola, Gvardija i meni najdražeg Kanaleta. Jedan od najslavnijih venecijanskih vedutista, svoja platna je najčešće  radio u različitim vremenskim razmacima, koristeći uglavnom boje sa gustim i hladnim tonovima i uočljivom igrom senki i dramatične vrednosti malih figura. Njegove najpoznatije vedute su Kanal Grande od palate Balbi prema Rijaltu (1719), Mol doka svetog Marka (1720), Vićencova bazilika i most Rijalto (1759)…

 

Na mapi aktuelnih kulturnih i umetničkih dešavanja Venecija ima značajno mesto.

Filmski festival u Veneciji, čuveno Biennale, razna dešavanja na malim ostrvcima Burano, Murano, Torčelo. A ukoliko se tamo zaputite u periodu od 11. do 21. februara obavezno kupite neku od venecijanskih maski i pridružite se karnevalskoj atmosferi ovog grada na lagunama.

---

[1] Vrsta vojnog okruga, K. Bek, Istorija Venecije (Pariz 1993), 3-5.