Umetnici i njihove muze

 

Da je ljubav najveći pokretač i večita inspiracija svedoči toliko primera umetnika koji su svoja najlepša likovna ili književna dela posvetili upravo svojim ljubavima, muzama.

Nemoguće je govoriti o Frančesku Petrarki a da se ne pomene Laura, njegova muza. Mada istorija još raspravlja o njenom postojanju, ne sumnja se da je ona bila stvarna. Od dana kada ju je ugledao na stepeništu crkve u Avinjonu 1327. godine, zavoleo ju je. Ali da li je ona uopšte znala da je on obožava, jer ipak bila je udata za drugog. Toj velikoj neuzvraćenoj ljubavi Frančesko je napisao stotine ljubavnih pesama kao najlepši primer svog tananog osećanja.

Rubens je svoju drugu suprugu, koju su mnogi nazivali najlepšom ženom Antverpena, Helenu slikao u svim kompozicijama gde su se ženski likovi uopšte i pojavljivali. Helena Fourment, sa kojom je umetnik imao četvoro dece je bila žena putenih veličanstvenih oblina, bisernog tena, svetlih očiju, lepote koja se poistovećuje sa njegovom umetnošću. Slikao ju je i kao stidljivu košutu, kao Lolitu iz snova svakog muškarca, sa kovrdžavom kosom skrivajući njeno nago telo krznenim ogrtačem.

Dali je svoju večnu ljubav Galu upoznao 1926. godine dok je još bila udata za Pola Elijara, jednog od osnivača nadrealizma.Ulazak Gale u njegov život je bilo dugo čekano otkrovenje. To je bila žena iz njegovih dečačkih snova. Dali je tvrdio da nije imao ljubavnih iskustava pre Gale. Pominje se doduše neko previše toplo prijateljstvo između njega i pesnika Lorke, ali se sa sigurnošću ne može tvditi da li je to bila istina, poznajući Dalijevu sposobnost da izmišlja priče.U prilog činjenici da je Gala potpuno fascinirala Dalija svedoče njegovi lični memoari, gde on navodi da joj od prevelike treme i uzbuđenja dugo nije uspevao da izjavi ljubav. Voleo ju je fanatično, nebojano puta je naslikao i bio joj veran čitavog života.

           

Mane je ovekovečio Olimpiju, Rafael je svaki ženski lik koji je slikao poistovećivao sa svojom ljubavnicom iz Rima kojoj nikada nismo saznali ime, a to su samo neki od primera dobro poznati javnosti.

Voljene žene su bile omiljena tema umetnika. O njima su se komponovale i pevale pesme, oslikavala platna, vajale skulpture a zejedničko im je to da su to ujedno i  najveći domeni umetnosti tog pojedinca jer su vođeni najlepšim osećanjem a to je ljubav.

Ples kroz umetnost

Čovek peva i kada je žalostan, ali igra samo kada je radostan.

Ideju za ovu temu dobila sam kada sam pogledala film West Side Story kojim sam bila oduševljena. Lakoća pokreta sa kojom se protagonisti filma kreću kroz muziku  odmah me je osvojila, pa sam se zapitala kako je ta tema obrađena u likovnoj umetnosti.

  

Ples kao izraz tela, ali i unutrašnjeg stanja oduvek je bio blizak ljudima. Bilo da su se njime izražavala osećanja, slavili određeni događaji, ili kao deo obredne ceremonije.

Čuven je primer Freske toreadora, gde je predstavljena obredna igra sa bikovima (1500 godina p.n.e.).Čitava kompozicija odaje utisak ritmičnog talasavog pokreta, sa oblicima koji kao da lebde ili plove, bestežinski u prostoru.

Kada se govori o ulozi plesa i muzike u zagrobnom životu, igra i muzika su  bili neraskidivi deo čitave atmosfere. Često se u grobnicama oblasti Tarkvinije u Italiji, oslikavaju pećine scenama gde muzičari koji drže prepoznatljive instrumente, igračima čija se tela izvijaju u ritmu muzike, što ukazuje na prisustvo plesa u svakodnevnom životu od pamtiveka.

Ako se kaže Dega, uglavnom se pomisli na seriju njegovih Balerina. Primabalerina, lebdi iznad pozornice poput leptira obasjanog čudesnom svetlošću. On balerine nije slikao samo na platnu. Povodom Izložbe impresionista 1800. i 1801. godine javnost je bila skoro zgranuta naturalnim izazom njegove Male četrnaestogodišnje igračice. Dega je za ono vreme, revolucionarno upotrebljavao pravi pamuk i svilu, dok je nezgrapnost mladalačkog tela izazivala burne komentare.

Kubisti su takođe bili zanesni i inspirisani temom plesa. Pikasove Tri igračice su razdragane, veselo obojene ali u isti mah, sirove i inventivne. Pikaso je dokazao da ples i igra mogu biti i upravo takvi.

 

Ples je ekstaza, vrhunac uzbuđenja, izlaženja iz sebe u prostor, ispoljenje kolko i reč u pesmi i koliko zvuk u muzici. Sve što radosno igra na suncu i sve igra u ritmu i harmoniji.[1]

---

[1] J. Dučić, Jutra sa Leutara  (2000), 417.

A da li ste Vi poročni ?!

 

Kako je većina novogodišnjih praznika za nama ja sam počela da razmišljam o porocima. Tu ne svrstavam samo drogu, alkohol, cigarete, kocku, već svaku vrstu neumesnog preterivanja. Preterivanje u hrani, u čulnim zadovoljstvima, poročnost u smislu lošeg karaktera i morala.

Poroci su se slikali, čak i slavili kroz istoriju umetnosti. Nekada su ih slikari prikazivali kao svojevrstan fenomen dok su veoma često čak i sami umetnici, u istim tim porocima i uživali.

Jedan takav je pogađate Van Gog, s jedne strane najveći majstor svoga vremena a sa druge neshvaćeni i marginalizovani pojedinac koga je okolina često izopštavala.

Porok koji je Van Gog najčešće slikao indirektno ticao se utapanja tuge u alkoholu.

Kroz njegove dve slike Noćne kafane i Kafanske terase u noći, kako i sam umetnik navodi, kafana je mesto gde čovek može da propadne, da poludi ili da počini zločin.

Ako se baci pogled na prvu, Noćnu kafanu, čitava slika odiše atmosferom lakog morala, pijanih gostiju, sat na zidu pokazuje gluvo doba noći, a žuta boja koja preovladava toliko je iritantna i ukazuje da u ovakav prostor verovatno ulaze uglavnom nesrećni ljudi.

Još je jedan veliki marginalac često slikao preterivanje u putenim zemaljskim zadovoljstvima. Radi se o najvećem slikaru italijanskog baroka, a ako mene pitate najvećem slikaru uopšte- Karavađu. Od gotovo lascivne atmosfere androgenog Banusa na istomenoj slici do kompozicije, Varalice na kartama ili Kockari, kao jedinstvene tog tipa u čitavoj istoriji slikarstva. Slika Kockari ukazuje na umetnikovu poročnu prirodu, svet među kojim je navikao da se kreće, lake pare koje je sticao i gubio kockom, jedna je od retkih kompozicija koja prikazuje porok kockanja u svom najbukvalnijem smislu. 

Njegov Bahus je mladić putene, gotovo ženske lepote, sa čašom crvenog vina, koji Vas otvoreno poziva da uploivite u svet čulnih poroka. 

Koliko smo danas navikli da obitavamo među porocima i onima koji ih bogato konzumiraju, koliko nam se poročnost kao fenomen svakodnevno nudi, upakovana u celofan sa mašnicom, nije moje da sudim, ali mi Srbi, često smo skloni preterivanjima, a to svakako pre ili kasnije odvede u neki porok.

Deca su ukras sveta

Da su deca naše najveće bogatstvo i dostignuće u životu, svedoči i činjenica da je lik deteta inspirisao slikare još od najranijih vremena. Još  se u hrišćanskoj umetnosti na brojnim kompozicijama Bogorodice sa Hristom obrađuje lik deteta. Kasnije epohe u obradu dečijeg lika i tela unose ljupkost, simboliku uzvišenosti, čistote i nevinosti.

 

Jedan o prvih portreta deteta u evropskoj umetnosti je autoportret  Albrehta Direra iz 1484. godine kao crtež nanesen srebrnom olovkom. U svojim bogatim opusima decu su slikali umetnici poput Holbajna, Rubensa, Rembranta, Van Dajka, Velaskeza i dr.

Dete je često bilo omiljeni motiv slikarima jer je umetniku pružalo veće mogućnosti slobodnog likovnog izražavanja gde je umetnik puštao na volju mašti a neretko u ovakve porudžbine je unosio i deo sopstvenog dečijeg lika.

Ovaj put najveću pažnju bih posvetila portretu deteta u srpskom slikarstvu i to u periodu kraja XVIII i kroz čitav XIX vek.

Reč je o najintimnijim porodičnim portretima, klasicizma, bidermajera  i romantizma. Portreti dece veoma često ukazuju na pripadnost određenom društvenom staležu, dok su neka deca ozbiljna, mirna gotovo svečanog stava, druga pak deluju slobodnije i razdraganije u momentu bezbrižnog igranja.

Ono što je još interesantno da je u srpskom slikarstvu u okviru dečijeg portreta mnogo veći broj onih koji nisu završili redovne umetničke škole i akademije pa koje nije mučio problem hoće li na portretu koji su započeli s dovoljno pažnje naslikati nežnu kožu deteta ili meku svilu njegovih kovrđa.

Jedan od najpoznatijih slikara srpskog biredrmajera, Konstantin Danil, u portretu Blizanci decu slika kao svojevrsne anđele putene kože, prozračne i lagane odeće krajnje nevinog izraza lica.

Katarina Ivanović u žanr kompoziciji Dečak sa sokolom, simbolički predstavlja političko stanje Srbije u tom momentu,  ukazjući da je Srbija kao soko pod nogama jedne nejači.

Decu slikaju i Mina Vukomanović, Pavle Simić, Uroš Predić, Paja Jovanović, Đorđe Krstić, Stevan Todorović. Svi oni decu slikaju sa atrubitima detinjstva, bilo da su to igračke baš kako to čini Uroš Predić u portretu Devojčice sa lutkom. Tu su zatim i knjige, cveće u rukama portretisanih devojčica ili su deca u društvu kučnih ljubimaca.

 

Portreti dece zasigurno predstvljanju najintimniji deo opusa svakog slikara, koji nastaju kao rezultat velike ljubavi i nežnosti prema detetu kao biću uopšteno. Deca su najveći uspeh čoveka kao pojedinca i ne kaže se za džabe, da čovek sebe može smatrati uspešnim tek kada u životu, napiše knjigu, zasadi drvo i za sobom ostavi dete.

New Year’s expectations

Doček najluđe noći je iza nas, a šta ste vi poželeli u ponoć?

Ako ste pripadnica lepšeg pola da li ste u novu 2014-tu ušle u crvenom vešu u nadi da će vam baš ova godina biti najstrastvenija ili ste u izmaglici dima i previše alkohola te želje ostavili za ujutro.

Koliko su naša očekivanja u skladu sa našim razmišljanjima..Da li svakog prvog januara sebi obećamo bolju godinu od predhodne..Šta nas sprečava da ta obećanja ispunimo..

Da li ste i vi jedni od onih koji ne podnose delom maliciozne želje kojima vam ljudi zapravo ukazuju na ono što ima smeta kod vas..

Jedno je sigurno, u narednoj godini ne bismo trebali da pravimo greške koje su nas zabolele, volimo ljude koji to nisu zaslužili, kupujemo manje cipele samo zato što smo otkinuli na njih, pa nema veze što i nije naš broj, jedemo nenormalne količine čokolade jer mislimo da ćemo zbog toga biti još slađe, manično se izlažemo sunčevim zracima jer je taman ten tako cool..

Ima tu još mnogo toga, ali ono što bismo svakako trebali da praktikujemo u ovoj godini jeste  da radimo na sebi, da nađemo vremena za svoje najbliže, učinimo svoj život kvalitetnijim u svakom smislu, posetimo neko novo mesto, probamo neko novo jelo, eventualno udomimo neku napuštenu životinju i obavezno, ludo se zaljubimo.