Grazie Roma

Dugo iščekivani godišnji odmor konačno je tu. Naporno ste radili da biste sebi i  svojim bližnjima obezbedili posetu nekoj od popularnih turističkih destinacija. Ono što će Vaš odmor učiniti još kvalitetnijim i sadržajnijim je doza umetnosti i estetike u momentima opuštanja i relaksacije. Bilo da putujete u gradove Evrope ili šire, ne propustite priliku da posetite neki od velikih muzejskih centara i time duh i kulturu upravo te zemlje osetite u potpunosti.

Ako ste se odlučili da to bude Italija, u kom god gradu da se nalazite duh starih vremena će Vas pratiti u stopu. Turističke atrakcije se prosto udvaraju svakom potencionalnom turisti u nadi da će posetiti belisimu Italiju koja će ga vratiti u duh nekih starih vremena. Bilo da je to  tragom velikih umetnika, surovih imperatora, veštih kuvara i nadaleko poznatih šarmantinih ugostitelja i tgrovaca koji će Vas na melodičnom italijanskom mamiti u svoje lokale. Svaka italijanska regija ima čime da se diči. Prestonica, sever, malo siromašniji jug ili predivna prirodnim bogatstvima nagrađena italijanska ostrva i poluostrva. Hrana, gostoljubivost, drevna i brižljivo čuvana umetnost ili vrhunska dostignuća graditeljstva svojsvena  su samo narodima koji slave svoje pretke Rimljane.

 

Centar, tačka na kojoj sve počinje i završava, njegovo visočanstvo Roma Enterna -Rim.Odabrali ste Rim i uverili su Vas da se nigde, bar u Evropi,  nećete osećati više dobrodošlo nego ovde. Ovde ćete jesti najbolju picu, piti originalni kapućino i to obavezno stojeći, kako to čine i Italijani, dok u glavi planirate sopstvenu rutu kako da ovaj grad najbolje obiđete. Bilo da počnete od Koloseuma, gde su se najbogatiji nekada zabavljali na prilično surov način, da se slikate na čuvenim Španskim stepenicama i zamislite želju na Fontani di Trevi (Fontana di Trevi). Usput  obiđite mnoštvo trgova poput Trg Venecija, Trg Republika, Trg Barberini, sve dok ne stignete do centa moći Vatikana. Ova najmanja država na svetu sa nezavisnom spoljnom i unutrašnjom politikom svoje početke smešta u vreme pred kraj XIV veka, kada su se pape ovde vratile nakon izgnanstva u Avinjonu. Muzeji Vatikana čine suštinu muzejske ponude i najdragoceniji deo umetnosti samog Rima, Italije pa ako hoćete i celog sveta. Muzeje Vatikana, čine biblioteka, crkveni i svetovni muzej, numizmatički kabinet, Muzej Pija Klementina i najznačajni – Pinakoteka. Remek dela poput Apolona Belvederskog, Laokonove grupe, ali umetnički najznačajnija dekoracije Sikstinske kapele i to njenog svoda i dela iznad oltara u izvedbi najvećeg majstora renesanse Mikelanđela. Tavanica je oslikna scenama iz Starog zaveta dok je deo koji dekoriše prostor iznad oltara ovekovečen scenom Strašnog suda. Ova remak dela predstavljaju najveći domen umetnosti samog Mikelanđela ali i najveći domen italijanske umetnosti uopšte. Stance ili odaje Sikstinske kapele dekorisao je Rafael. Poseta Muzejima Vatikana znači i posetu crkvi Svetog Petra, koja je takođe, doduše eksteritorijalno, deo države Vatikana. A unutar same crkve nalazi se još jedno delo slavnog Mikelanđela – Pieta, kao svojevrstan omaž majčinskoj ljubavi i bolu u okviru katoličke ikonografije.

U doba antičkog Rima vratiće Vas brežuljak Platino i antički forum, a ukoliko nađete vremena izvezite se do obližnjeg Tivolija, istorijskog grada koji je najpoznatiji po Vili d Este (Villa d’Este), palati koja će Vas svojim ruševima, vrtovim i fontama vratiti u srednji vek. Ukoliko Vam je ova tura bila previše zamorna, svratite u neki od simpatičnih italijanskih restorana na tiramisu ili bruskete koje ćete u slast pojesti sa nekim od kvalitetnih italijanskih belih ili crvenih vina. Obilazak brojnih trgova, fontana, crkvi biće Vam olakšan ukoliko budete iznajmili vespu na kojoj ćete se osećati kao da se junak nekog od Felinijevih filmova

Za one koji bi još uživali u muzejskoj atmosferi tu je i Rimski nacionalni muzej, zatim Muzej Termi, koji je podignut između zidova nekadašnjih Dioklecijanovih termi, kao i nekoliko muzejskih ustanova u Vili Borgeze.

Mmmmmm čokolada …

Njeno visočanstvo čokolada.

Drage dame, priznale mi to sebi ili ne čokolada je zasigurno jedan od naših najvećih i najvernijih poroka. Čokolada će Vas uvek utešiti, popraviti Vam raspoloženje, izmamiti osmeh na lice, a u nekim slučajevima poboljšati opšte zdravstveno stanje.

Kako se čokolada zvanično definiše kao proizvod koji se pravi od kakaa, masnoće, najčešće mlečne i  zaslađivača, to ukazuje da postoje različiti tipovi ove poslastice kao i njene mnogobrojne namene.

Najzdravija je crna čokolada koja bi trebalo da sadrži minimum 50 % kakao delova, pa su samo neke od njenih blagodeti po zdravlje: sprečavanje anemije, smirivanje nervne napetosti, čišćenje i detoksikacija organizma.

Ostali sastojci čokolade pored kakao zrna su kakao buter, šećer, vanila, soja lecitin a ukoliko joj se doda mleko u prahu dobija se mlečna čokolada.

Bela čokolada, omiljena većini pripadnica nežnijeg pola, sadrži iste sastojke kao i crna, izuzev što ima kakao buter a ne kakao masu.

Ovaj slatki greh svojom proizvodnjom i izbacivanjem na tržište proizvodi se u različitim oblicima, od pločica, preko bombona i pralina, dok se recimo u Meksiku, kao prapostojbini čokolade, ona  konzumira u obliku pića na vodi ili nekoj drugoj tečnosti.

Danas je bavljenje proizvodnjom čokolade unosan i luksuzan biznis. U tome prednjače zemlje poput Švajcarske, Belgije, Francuske ali ceo svet je lud za čokoladom. 

Da bi joj se dodalo na atraktivnosti danas možete kupiti čokoladu sa čili papričima, biberom u zrnu, raznim voćnim punjenjima, marcipanom, lešnicima ili ostalim koštunjavim voćem. To nas dovodi do zaključka da su oni koji je prave majstori svog zanata i da smo im izuzetno zahvalni.

Ovaj slatki afrodizijak su koristile i stare civilizacije poput Maja i Asteka koje su čokoladu smatrale pićem bogova u raju, pa su joj u znak zahvalnosti svake godine prinosili ljudsku žrtvu.

Bilo da uživate u ukusu čokolade kao gotovog proizvoda, da je obilato korstite u pripremanju poslastica, ili da je poput  Francuza, majstora gastronomije uključujete u pripremu gurmanskih slanih jela poput divljači sa čokoladom. U njenim blagodetima možete uživati u kozmetickim tretmanima, masaže čokoladom ili koristiti preparate na bazi kakaa.

O tome koliko se ovaj proizvod uvrstio u sve pore naše svakodnevnice ukazuje primer da  imamo recimo farbe za kosu sa bojim čokolada, dok je recimo nijansa kapučino, zapravo nijansa ublažene kafe sa dodatkom čoklade.

Brižljiv odabir i pravilan srazmer njenih sastojaka, čokoladu svrstavaju u  jedan od najpopularnijih proizvoda i fenomena na svetu i retki su oni koji čokoladu u bilo kom njenom obliku, ne vole. Ako takvih i ma, oni zasigurno nisu ni svesni šta propuštaju

 

 – Da li ste znali da je 1657. godine u Londonu otvorena prva prodavnica čokolade.

 – 1692. godine Luj XIV  je uveo porez na kakao zrno.

 – 1830. godine  u Švajcarskoj čokolada je prvu put pomešana sa lešnikom.

 – Da li  ste znali da seme kakaa u svom izvornom obliku ima izuzetno gorak ukus i da je potrebno da prevri da bi dobilo karakterističan ukus i boju.

Mini vodič kroz svet italijanske paste

Kuhinja koju zasigurno najviše volite da spremate i jedete je italijanska. Statistike kažu da je upravo italijanska tradicija pripremanja hrane jedna od najpopularnijih na svetu. Pasta italiana tu zauzima posebno mesto. Pasta tj. testenina predstavlja osnovu italijanske kuhinje. Veruje se da postoji preko 70 različitih vrsta originalne italijanske paste.

Ova popularna namirnica ima svoju neobičnu istoriju i potiče još iz starog Rima. Naime, tamošnje stanovništvo je bilo snabdevano pšenicom koje je bilo u izobilju i koja je bila besplatna. Takva pšenica bila bi  mešana sa vodom i sušena pa se veruje da je prva pasta lasagne zapravo nastala iz potrebe da se hrana skladišti i čuva za teška vremena.  

 

I danas osnovna prednost orignalne italijanske paste jeste što je to hrana koja dugo može da stoji, kada se naravno govori o pasta secca –suvoj testenini, dok je pastafatta casa ona sveža koja se kuva svega par minuta. Pametni Italijani su testeninu koja je nekada važila za jelo siromašnih danas pretvorili u najviše konzumiranu hranu na svetu i to svoje umeće dobro unovčili. Po receptima svojih predaka, kako sami kažu, danas testenine prave i izvoze po celom svetu. Tagliatelle, tagliarini , rigatoni, tubetti lunghi, fussili  samo su neki od maestralnih oblika paste koje obožavamo da jedemo. Meni omiljene gnocchi od krompira ili sira, spaghetti u tradicionalnom sosu od maslinovog ulja, belog luka, bosiljka i pelata ili cannelloni koje se pune nadevom od sira, uvijaju u rolne, pa posute odgovarajućim sosom, zapecaju. Danas Italijani vole da kažu da je u ovo blago spravljeno od matičnih sastojaka, brašna i vode, idu još i neki tajni ali da je i način sušenja paste takođe veoma važan. Nekada su se na ulicama malih italijanskih gradova umesto rublja sušile testenine obešene na specijalan način, što ukazuje na gotovo religiozni status ove namirnice.

 

I dok se Francuzi kunu u svog tradicionalnog pevca u vinu, brodet, paštetu od mesa, Grci veličaju svoju musaku, giros i fetu, Španci hvale svoju paelju, Italijani u bogatstvu mediteranske kuhinje primat daju svojoj  pasti parfetti. Fenomen zaštićen kao nacionalno blago nudi bezbroj načina kako ga je moguće pripremiti. Bogatsvo sosova, neobičnih kobinacija ukusa, najrazličitijih vrsta sireva uz, italijansku pastu čini jelom najviše gastronomske kategorije.

 

Ogledalce, ogledalce …

Kada je reč o ženskoj lepoti i nezi, ne znam odakle bih krenula. Da je to više i od lične higijene, sastavni deo života žena ali sve više i muškaraca. Kozmetički tretmani i upotreba preprata za negu danas čini deo jedne od najvećih industrija na svetu a to je kozmetička industrija. Trošimo gomile novca, sate i sate da bismo izgledali što lepše, mlađe i svežije, veoma često trpimo i nesnosan bol, ali znate kako kažu   sve za lepotu.

No, da se ne bi pomislilo da su tek savremene žene otkrile čari kozmetičkih preparata ja ću se osvrnuti na ono što su koristile naše bake ali i žene koje su živele vekovima pre nas.

Žene kao nežniji i lepši pol oduvek su težile da sačuvaju i unaprede svoju lepotu.

Lepe Egipćanke su pravile pastu od zelenih minerala sa kojom su bojile kapke, dok su mešanjem olova i bakra dobijale smesu kojom su iscrtavale oči. Nokte su mazale kanom a telo negovale mirisnim uljima spravljanim po tajnim receptima. 

U Japanu je pre 1500. godina ideal ženske lepote bila izrazito svetla put, a tajna se krila u upotrebi pudera od pirinča.

Drevne lepotice su za tajne svoje lepote posezale u prirodu i iz nje uzimale najbolje.

U antičkoj Grčkoj oba pola su se podjednako negovala. Za lepotu ruku i noktiju korišćeno je, zvučaće možda bizarno, ovčiji loj i krv.

Rimski filozof Platus isticao je  Žena bez šminke je kao hrana bez soli. Rimljanke su za lepotu svoje kože dugovale neverovatnim blatnim kupkama u koju je dodavan krokodilski izmet. Da, drage dame, dobro ste pročitale, to su za svoje gazrarice činili posebno edukovani robovi koji se danas mogu smatrati prakozmetičarima.

Vizantijska carica Zoja tajnu svoje lepote i dugovečnosti nalazila je svakodnevnom kupanju u magarećem mleku, dok su dobrostojeće žene Engleske u XV veku spavale sa parčićima sirove govedine na licu ne bi li sprečile stvaranje bora.

Razvojem kozmetologije na globalnom nivou i svešću koliko su žene lude za šminkom i kozmetikom to se nekada koristilo i u pogrešne, zle svrhe. Stavljanje otrova poput arsenika u puder, veoma brzo bi ubijalo onoga ko je navikao na njegovu svakodnevnu upotrebu.

Danas u kozmetičkoj indrustiji nenadmašivi su Francuzi. Razvijajući hemijske procese kojima dobijamo najpoznatije parfeme na svetu ili ruž za usne koji ostaje nepromenjen gotovo čitav dan, snovi nekih dama se polako ispunjavaju. Industrijalizacija i razvoj tehnologije donose nam mnogo, prirodne crnke lako postaju plavuše, dame svetlije puti dobijaju bronzani ten, dekorativna kozmetika unapređuje prirodnu lepotu, ali..

Koliko sve češće u poslednje vreme nailazimo na apel da se vratimo sastojcima iz prirode koji će našoj lepoti donositi sporije ali samo pozitivne efekte. Zeleni čaj, med, maslinovo ulje samo su neki od eteričnih sastojaka ogromnih blagodeti. Na Vama je da odaberete svoje i trudite se da svoju spoljašnju lepotu dovedete u saglasje sa unutrašnjom.

Modni dodaci nekada i sad

Moda je sastavni deo života svake žene a u poslednje vreme i muškarca. Koliko odelo čini čoveka i koliki smo mi zapravo robovi ove floskule ?!

Koliko je uticaj modne industrije u svakodnevnici savremenog čoveka, koliko odeća ali i modni dodaci zapravo skreću pažnju sa bitnog na površno, pokušaću da dam kroz kratki  osvrt . Način na koji su se žene nekada šminkale, češljale, vezivale marame, ili brižljivo birale odgovarajući nakit biće tema ovog teksta. Neću zapostaviti ni muški deo jer primera zaista ima jako puno.

Još je egipatska kraljica Nefertiti, koja je živela negde oko 1350. godine pre nove ere, na poseban način iscrtavala oči, kosu obuhvatala trakama od najfinijih materijala i često nosila ono što bi današnji poznavaoci mode nazvali velikim komadima nakita, pogotovo misleći na vredne, draguljima optočene ogrlice.

 

Srednji vek i ranohrišćanska umetnost takođe su svoje pripadnike plemstva videli kao velike poklonike stila. Pa tako na mozaiku crkve San Vitale gde je predstavljena Carica Teodora sa pratnjom (547), ona je ogrnuta plaštom verovatno nekog skupocenog materijala, a na glavi joj se nalazi kruna koja ne samo da je ukrašena dragim kamenjem već ima biserne niske koje joj se spuštaju do ramena, sa minđušama u veoma sličnoj tehnici izrade.

Renesansa donosi jedan nesvakidašnji primer. Naime, radi se o Ticijanovom Portretu čoveka sa rukavicom (1520), predstavlja mladića sa blagim izrazom sete na licu koji  je za svoje vreme prilično moderno obučen, na jednoj ruci ima dragoceni prsten dok u drugoj drži kožne ili svilene svetlo sive rukavice. Oko vrata mu visi dugački lanac sa medaljonom i on je verovatno jedna od preteča onoga što danas nazivamo metroseksualcem u najboljoj mogućoj konotaciji.

Parmiđaninov maniristički Autoportret (1524) sa sličnom brižljivošću obrađuje modne muške dodatke, s tim što se ovde konkretno radi samo o prstenu.

Svakako da su modni dodaci najviše prikazivani na portretima ili kompozicijama onog bogatijeg sloja društva, što se jasno vidi na Portretu sestre Minerve (1559) Sofonsiba Angvisola. Dama na portretu najpre odećom a onda i stavom i pogledom ukazuje na viši društveni stalež. Tu su dekorativni češljevi za kosu, ogrlica, medaljon, narukvice, krzneni detalji. Isti je slučaj sa Portretom Henrija VII  (1540) Hansa Holbajna Mlađeg ili pak sa visokim crkvenim zvaničnicima poput Pape Inoćentija X (1650) Dijega Velaskeza.

Kada se radi o portretisanju visokih zvaničnika, njihovi aksesoari uslovno rečeno, svode se na simbole njihove državničke ili verske nadmoći. To je ili prstenje koje može imati ulogu pečata, ili raznorazno ordenje ili medalje.

U skulpturi,  Žan Antoan Udon predstavlja Džordža Vašingtona (1788-1792) koji pored trake na repu u desnoj ruci ima štap.

Francisko Goja na grupnom portretu porodice Karlosa IV (1800) donosi nam čitavu paletu modnih dodataka tog vremena. Tu imamo i dragocenog nakita, ukrasnih češljeva, ordenja, medalja, sam Karlos IV ima cipele sa velikom kopčom kao verovatno najveće dostignuće modnog izraza tada.

Engrova Odaliska (1814) možda jeste naga, ali na glavi ima maramu pastelnih boja, to je uvek u modi, pa i dan danas, narukvice, češalj u kosi, a u ruci drži lepezu skupocene obrade sačinjenu od paunovog pera.

Impresionistički genije Renoar u kompoziciji Le Mulen de la Galet (1876) oslikava prizor  građanskog zadovoljstva, ispunjenog radošću življenja jedinstveno vesele prirode. Ovde su svi stilozovani. Muškarci imaju šešire, uglavnom crne leptir mašne, maramice u džepovima sakoa, a dame ogrlice, šešire, trake u kosi, poneka i bisernu narukvicu, cvetove za reverima.

 

Uvek se vodilo računa o stilizovanom izgledu. Bilo da je vladala bolest, kuga, revolucija, dame su se uvek trudile da izgledaju što bolje mogu.

Negde sam pročitala da su Francuskinje za vreme Drugog svetskog rata u nedostatku sredstava, obične svilene čarape, pozadi iscrtavale hemijskom olovkom ne bi li i u teškim ratnim vremenima izgledale šik.